Fotografija je oduvek imala karakter priče (obično se kaže da jedna fotografija govori stotinu reči) ali kako svaki događaj može biti ispričan na mnogo različitih načina i s mnogo ličnih pristupa tako i ove fotografije nose sobom jednu posebno lirski obojenu naraciju toliko karakterističnu za Dejana Stojanovića. Ta lirika nije vezana samo za pejzaže, tj. prizore Bokokotorskog zaliva koji je Dejanova stalna inspiracija, već je više nego primetna i kod portreta koji su veoma daleko od klasičnog i pukog predstavljanja lica koja susreće. Svaka fotografisana osoba prikazana je na specifičan autorski način i uz pomoć digitalnih tehnologija autor nam pokazuje svoju viziju (ili je u nju umešana neka, samo njegova i veoma posvećena muza), lični doživljaj pokrenut trenutkom snimanja i dovršen pritiskom na taster ENTER. Tradicionalisti mogu doživeti ovakav način rada kao svojevrsnu jeres, ima čak i komentara da svaka revolucija pa i ova digitalna jede svoju decu, ali Dejan ima svoju crvenu nit koje se čvrsto drži i koju uvlači u fino tkanje svake svoje fotografije. Na taj način uspeva da izbegne zamke preterane obrade koja bi zasigurno uništila osnovu fotografija koja bi tako postala nesto drugo - digitalna umetnost.

Kada posmatramo kompletnu izložbu, sačinjenu od kolaža nežno i sa pažnjom obrađenih fotografija, imamo priliku za dvostruko uživanje: prvo, fotografsko prepoznatljivo po tradicionalističkom izboru motiva i osnovnoj tehnici, i drugo lirsko u potpunosti zasnovano na ličnoj viziji Dejana Stojanovića.”